Палета

ВРШАЧКИ СЛИКАР ТОМИСЛАВ СУХЕЦКИ, УМЕТНИК СА СТАВОМ И ПОКРИЋЕМ
Искушења несхваћеног претече
То сликарство је можда једина права новина на српској фигуралној сцени. Не припада постмедиалној фантастици, завичајном или урбаном реализму, авангардним догађањима. Сликарство критикује сликарским средствима. Ствара свој систем, измештен са идеолошки подељене сцене. Једак је, сочан, рустичан, опор, суров али не сиров. Сме, зато што зна. Подједнако добро слика и десном и левом руком

Пише: Дејан Ђорић

Томислав Сухецки обновио је кључне феномене у историји уметности. Сликарство можда више од других уметности захтева сложен рад са топлим и хладним, светлим и тамним, заснивајући се на контрастима и крајностима. На слици треба помирити нежне, девичанске партије са снажним, суровим елементима. Сликарство је хармонија супротности, енергија љубави и мржње. Вршачки мајстор добро познаје тајну заната али и концепцију, идеју која подразумева ширу свест од мануелно-извођачке. Као и сви добри уметници, има у виду укупну историју уметности и зато је његово дело можда најпре реакција на стилове, покрете, пројекте и замисли.
Сухецки је учен сликар; pictor-doctus, како би се то раније рекло. Његова промишљања савремености су и оригинална и инспиративна за формирање посебне иконографије. Важније од мисаоне заснованости, од идеја које има о уметности и на којима темељи опус, јесте то што својим делом не само да не изневерава основе сликарске уметности већ и заговара најособеније у њој. Словачки историчар уметности Војтех Волавка годинама је истраживао феномен потеза, трага на платну, непоновљиве несавршености и топлине коју оставља уметникова рука. Његова књига Сликарски рукопис преведена је на више језика као и чувено дело Анри Фосијона Живот облика – похвала руци. Историчари и теоретичари уметности, међутим, могу само да дослуте оно што сваки сликар зна лутајући погледом по површини платна, организујући ту голему пустош, испуњавајући и насељавајући један свет самим собом. Уметник представља најбољи део себе, али и висок домет људскости. У том смислу, Сухецки отвара стару али актуелну проблематику историје сликарства.

МИРЕЊЕ ИДЕОЛОШКИХ КРАЈНОСТИ

Савремени српски сликари могу се поделити на оне који се понашају као да модерна уметност не постоји и на друге, који можда превише уважавају савремена искуства. Вршачки професор настоји да помири идеолошке крајности, да из сваке школе преузме најбоље. У његовом опусу има позивања на Рембранта, барокне мајсторе, реалисте и натуралисте XIX века, постимпресионисте и експресионисте, у распону од пионира модерне до неоекспресиониста осамдесетих. На први поглед страсна, бујна и ликовно разбарушена, његова дела у другом, позадинском плану, не истичу осећања и карактер сликара већ његов однос према историји уметности. Предмет тог интересовања је и веома ретка феноменологија – критика сликарства сликарским средствима, потрага за вишеслојнимсадржајем који надмашује уобичајену ликовну проблематику, сликарско тумачење историје сликарства. У питању је идејно схватање блиско концептуалној уметности. Сликарство ту није само област занатске поузданости и перфекције, него и филозофског пропитивања. Зато код овог сликара нема ничег од слаткоће и кича у који су многи значајни уметници склизнули, он не жели да се допадне и удвара посматрачу, не компромитује своје дело баналним средствима. Једак, резак, рустичан, опор, суров али не и сиров, никада наиван, понекад и осион у својој храбрости, подсећа на међуратне авангардисте али и старе мајсторе који су ломили печате времена, изневеравали законе и каноне, хитро и самосвесно успостављајући нов поредак.
Крајње посматрано, сликарство Сухецког можда је једина права новина на српској фигуралној сцени. Не припада постмедиалној фантастици, завичајном или урбаном реализму, нити авангардним догађањима. Сухецки се критички односи према тим појавама, стварајући свој систем, измештен из идеолошки подељене сцене. Сликар жели да успостави систем вредности а не да га уништава, он је креатор а не анихилатор, његов критицизам и мисаона оштрина нису иконокластички као у авангардама, отворени ка негацији и нихилизму. Још су стари мајстори били свесни да без сумње нема напретка, а савремени, као Сухецки, да претерана сумња води ка уметничком самоукинућу.

АВАНГАРДА БУДУЋЕ ТРАДИЦИЈЕ

Његово место у историји савременог српског сликарства сасвим је посебно. Наизглед добар сликар женских актова и анималистике, вешт да на сочан и импресиван начин разуди класично схваћену фигуралну представу, он је заправо пионир у свету наше неоавангарде.
Ако уопште прихватимо да од осамдесетих започиње ново доба равноправности стилова и појава, време „цветања хиљаду цветова” али по први пут у историји без било каквог преовлађујућег правца и узора, онда је Драгош Калајић био у светским размерама теоријска претеча постмодерне. Најавио је њену гламурозну, харизматичну, кемп варијанту, блиску Паолу Портогезију, која ипак није шире прихваћена. Насупрот њему, другачије од дотад познате фигурације, у кругу авангардних уметника и критичара формирало се сликарство неоекспресионизма, српски одговор на актуелну уметност италијанске трансавангарде, на сликарство немачких „нових дивљих” и америчко такозвано „лоше сликарство” (badpainting).
Сухецки не припада ни једној од преовлађујућих и супротстављених струја у српској уметности, али је уз Марија Ђиковића и Радована Хиршла претходник постмодерне естетике. Заговарајући нов приступ уметности, прерастао је оквире своје средине а остварењем и универзалношћу порука границе савремене фигурације. Не припадајући и не повлађујући никоме, дрчан и смео да се обруши на ауторитете и лажне вредности, пре свега зато што зна и уме, један је од последњих значајних српских (пост)модерних сликара, склоњен у страну и можда мање познат јер многима смета јасним и гласним ликовним говором и бескомпромисним наступом. Можда је његов начин рада једино исправан. Велики сликари XIX века које данас славе као традиционалисте били су у своје време авангардисти који су одбацили поуке својих учитеља, назарена и бидермајер детаљиста, или се, попут передвижника, окренули против академије као класичне школе и институционалног излагачког система.
Уз неколико млађих и старијих сликара, Томислав Сухецки је уметник који стваралачки отвара питање наслеђа, односа традиције и иновације, реализма, експресионизма и постмодернизма. Одличан цртач, сликар са ставом који има покриће, идеалан је пример првоборца који није био сасвим схваћен и прихваћен у свом времену. У њега сумњају и конзервативци и експериментатори. Постоји ли бољи капитал за будућност, није ли зато мајстор који надилази актуелне поделе и естетске клишее, неће ли управо због тога што му се сада замера бити откривен као класик српске постмодерне?

***

Пут
Томислав Сухецки (1950) завршио је Академију за ликовне уметности у Новом Саду, а постдипломске студије на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Зорана Петровића. Запослен је као професор на Високој струковној школи за образовање васпитача у Вршцу. Приредио је више од 85 самосталних и 500 заједничких изложби у земљи и свету. Објавио је 15 стручних радова. Добитник 17 награда и признања. Као сликар и цртач је амбидекстер, подједнако добро се служи левом и десном руком.
Живи и ствара у Вршцу.